Kafkin podrum, novi roman Borisa Perića, izazov je za svoje čitaoce, ali još i više za svoje kritičare. Ne zbog interpretativnih nedoumica koje i pred jedne i pred druge postavlja, već zbog toga što sam uprizoruje, rekla bih, prilično drsko, kao da baca rukavicu u lice lokalnoj literarnoj sceni – scenu sopstvenog tumačenja. Ta je scena ni manje ni više ona televizijska, produžetak reality programa koji je započeo sam glavni junak i pripovedač romana – pisac koji se, u želji da napiše „istinski kafkijanski roman“, zatvara u podrum „na godinu dana“ – a čiji su učesnici psihijatar, filozof, i jedan star i besan književni kritičar. Na silazak u samoosmišljenu podrumsku rezidenciju pripovedača navodi opsesija Kafkom (koju, sudeći prema Perićevoj biografiji, pripovedač romana deli sa svojim autorom), i, konkretnije, Kafkin citat prema kome je svaka noć još premalo noć da bismo u njoj bili dovoljno sami kada pišemo, i fantazija da se zatvori u podrum gde bi za pisanje imao potpunu privatnost.
Zamak kao zamka
Sačinjen iz tri dela – dogovora s izdavačem i pripremama, samog boravka u podrumu, i potom izlaska – roman Kafkin podrum zaista je, kako blurb obećava, prava književna poslastica, uspešno književno delo, ali i takvo koje će se naročito dojmiti poznavaocima, ljubiteljima i studentima takozvane svetske književnosti.
Najupečatljiviji element romana jeste njegov jezik, stil – u pitanju je beskrajna eruditska logoreja od koje vas ponekad zaboli glava, a koja se ujedno čita kao triler. Perić pomno kontroliše naizgled spontana „bulažnjenja“ svog pripovedača, koje ovaj zapisuje poput crtica ili naglas izgovara umesto da zaista piše taj kafkijanski roman. Već pomenuti kraj i tumačenja romana koja u reality emisiji nude obrazovani učesnici ovu autorsku kontrolu nedvosmisleno potvrđuju, ali ona je očigledna i u samom tekstu. Ukoliko čitaocu tokom čitanja nekad nužno i opadne koncentracija, ona nikada ne opada samom autoru, koji besprekorno uvezuje različite digresije, aluzije, igre rečima, „parabole“ i, napokon, samu radnju, koja se uvek kreće unapred, i čija materijalnost nikada nije zaboravljena. Naizgled neverovatnim okolnostima ili pripovedačevim postupcima uvek su pravovremeno data objašnjenja, recimo, da on ne može da veruje kalendaru na kompjuteru zbog potencijalnih mahinacija sponzora, ili da je zaboravio da u podrum ponese punjač za mobilni telefon. Ovi detalji pokazuju da nas autor nije zaboravio, a ujedno nam daju priliku da se saberemo i odmorimo: bez trilerskog sloja priče i iščekivanja šta će biti dalje, Kafkin podrum bilo bi zaista veoma teško čitati. I najkraća pripovedačeva šetnja do kupatila, bilo da on tamo otkrije trag nečijeg stopala ili ne otkrije ništa, dobrodošao je i, u stvari, neophodan momenat predaha od njegovih neprestano jurišajućih misli. Istovremeno, takvi detalji pokazuju da realnost našeg junaka nije stvarno nekakva kafkijanska realnost u kojoj se ljudi pretvaraju u bube a da se niko ne zapita kako je to moguće – realnost Kafkinog podruma naša je sopstvena realnost.
Intertekstualni sloj romana veoma je bogat, ali najčešća referenca je, naravno, Kafka. Od početka do kraja, pripovedač se povremeno vraća sopstvenim pričama koje je u nekom trenutku spontano započeo, a čiji su junaci, radnja i lokacija kombinacije sačinjene iz elemenata Kafkinog opusa: imamo seosko venčanje Grete sa bubašvabom u telu čoveka (dok pravi mladoženja, pretvoren u bubu, leži u sobi u gradu), čoveka koji je sakupljao početke (ili beše onog koji je štedeo vreme?), a nekada je bio geometar, i tako dalje. Kafkina pripovetka U kažnjeničkoj koloniji vodi ka drugom literarnom izvoru, Robinzonu Krusou prema kome se, kao prema kolonizatoru, rasisti i kapitalisti, pripovedač romana, i inače prema svemu kritičan, odnosi sa žestokim prezirom. Takođe značajan biće Marsel Dišan (Marcel Duchamp) i njegovo Veliko staklo. Ovo je dobar trenutak da pomenem da je Perić, takođe, duhovit (npr. „Duchamp, koji se ipak razumio u poetiku sanitarnih prostorija,“ rečeno u trenutku razmatranja traga stopala u kupatilu, a sve to i u vezi s erotskim nabojem Velikog stakla), a intelektualne igre rečima na raznim jezicima obiluju („očekujući da će sva vrata biti zaključena, što bi dvorac naposljetku i činilo zamkom,“ koja se zasniva na češkoj reči za bravu, zamek). Ovaj često teatralan, pompezan stil kvalifikovan je pripovedačevom samosvešću i ironijskim odnosom prema samom sebi („Deblji kraj čega? zapita se u meni samozvani jezikoslovac, što nikako da mu zapriječim pravo na govor.“), što je još jedan pouzdan znak da autor dobro razume i kontroliše svoj tekst.
Pre nego pastiš, u pitanju je književnost koja stoji sama za sebe nastala informisanim poigravanjem s Kafkinim nasleđem.
Kafkin mlin za alegorije i sito za metafore
Kafka je u romanu prisutan i u detaljima kao što su imena (mačak Odradek, stanodavka gospođa Grubešić, itd.), ili konotativno u relativno kafkijanskom ponašanju sponzora i izdavača, ili samog pripovedača (koji je, inače, bivši zaposlenik osiguravajuće kuće), npr. kada on neočekivano počne da čita iz knjige koja mu se našla pri ruci komšinici Elzi (njegov odnos s njom, kao i zgrada u kojoj žive, odašilje nepogrešiv srednjoevropski turn-of-the-century vibe). Ipak, pripovedač i njegov autor dobro znaju da ništa od tog „kafkijanskog romana“ stvarno neće biti, ni u kom smislu: kao što sam već napomenula, svet Kafkinog podruma naš je svet, na kraju je sve nekako objašnjeno nama poznatom logikom, ili makar kao san, čak i ako je pomalo čudno. Kafkin podrum nije ni „kafkijanski“ roman u svakodnevnom značenju te reči, roman o bizarnoj zaglibljenosti u besmislicama sveprožimajuće administracije. Mada bi se pripovedačeve priče, kao i „trilerski“ opisi njegovih podviga u podrumu i van, mogli nazvati pokušajem pastiša, a čak i njegova esejistička razmišljanja imaju nešto od urgentnosti s kojom Kafkin (Jozef) K. pokušava da se snađe u svom košmarnom svetu, Perić ima svoj sopstveni autorski glas koji nas ne bi nužno podsetio na Kafku da je tema romana drugačija. Pre nego pastiš, u pitanju je književnost koja stoji sama za sebe nastala informisanim poigravanjem s Kafkinim nasleđem.
Mada nam poznavanje svake Kafkine pripovetke na kraju ipak ne daje ključ za tumačenje ovog romana, Kafka će nam, zaobilaznim putem i na mala vrata, ipak taj ključ, koji nije ni pravi ključ, obezbediti. Za to imamo jasne signale u samom romanu, ali relativna upoznatost s pravcima u tumačenju Kafkinog opusa ipak nije na odmet. Svojom celinom i svojim krajnjim značenjem, Kafkin podrum razigrano se obračunava s popularnim redukcionističkim čitanjima Kafke. Perićevog pripovedača posebno nerviraju Frojd (Freud) i psihoanalitičko tumačenje fokusirano na Kafkin problematičan odnos s ocem, i zato je jedan od učesnika reality emisije samozaljubljeni psihoanalitičar. Pripovedačeva izjava s početka i kraja romana koja deluje kao vrhunac bulažnjenja – „ja sam i komunist i katolik“ – mogla bi biti transponovana na Kafku, koji je doduše bio Jevrejin, ali čije delo je značenjski ambivalentno i nemoguće saterati u jedno konačno, u praksi uglavnom alegorijsko, tumačenje (Kafka se svodi na Orvela kada mu se književnost svodi na kritiku političkog totalitarizma – pre će biti da je posredi totalitarizam same egzistencije, ako neki totalitarizam mora biti).
Šta, na primer, znači Perićeva „parabola“ o Gretinom venčanju? Greta je sestra Gregora Samse koji se u Kafkinoj pripoveci Preobražaj pretvara u bubu. Ova pripovetka završava se Gregorovom smrću, koja za njegovu malograđansku porodicu predstavlja olakšanje. To je olakšanje oličeno u njihovom osećaju da je došlo vreme da za Gretu nađu muža. Kod Perića, Greta se udaje za muškarca koji je na venčanje umesto sebe poslao bubu, a sam se zadovoljio ležanjem u bubinom telu. Ova „pripovetka“ može se tumačiti kao svojevrsni nastavak Preobražaja i komentar da Greta, naravno, neće biti srećna, da se član porodice ne može odbaciti samo zato jer se ne uklapa u našu predstavu života, jer se „razboleo“ od same te predstave života. Ali Perićeva pripovetka ispričana je tako da podriva čak i ovo, najlogičnije od svih mogućih tumačenja – mnoštvo nasumičnih detalja i isprekidan tok bez kraja onemogućavaju bilo kakvo konkretno i konkluzivno tumačenje. Šta tačno znače Kafkine parabole, ili dnevničke crtice koje na parabole podsećaju, ili pak čitavo njegovo delo?
Kao što u svom romanu kaže Perić, „Kafkin literarni stroj […] melje alegorije, dok metafore propušta kroz vlastito rešeto kao otpad, netaknut željom za nekim posebnim tumačenjem.“ One mogu značiti svašta, ali „tačnog“ značenja nema. Isto važi, naravno, i za sam Kafkin podrum – sve do samog kraja, kada značenjem romana postaju upravo namerno odsustvo jasnog značenja i kritika „javnosti“ koja s određenom vrstom književnosti – Perić bi možda rekao, s književnošću – ne može da se pomiri.
Svet Kafkinog podruma naš je svet, na kraju je sve nekako objašnjeno nama poznatom logikom, ili makar kao san, čak i ako je pomalo čudno. Kafkin podrum nije ni „kafijanski“ roman u svakodnevnom značenju te reči, roman o bizarnoj zaglibljenosti u besmislicama sveprožimajuće administracije.
U reality emisiji, autor predviđa reakcije na sopstveni roman. Ovo je fikcionalizovano činjenicom da je pripovedač romana boravio u podrumu, što omogućava hiperbolizaciju čitave situacije koja finalne scene romana pretvara u farsu. Ta farsa, koja se čita s konstantnim osmehom na licu, ipak krije i mnoge istine. Perićev reality kritičar kaže: „Literaturi ne trebaju impotencija i sterilnost, ne trebaju joj dubokoumne zagonetke kojima na kraju sami morate smišljati vezu sa životom.“ Ali Kafkin podrum nije ni ono prvo ni ono drugo, kao što nije ni Kafka, kog isti kritičar odbacuje kao precenjenog. Literarni predložak Kafkinog podruma u određenom smislu je još jedan klasik svetske književnosti, Tristram Šendi, iako Perićeve digresije nisu ni dovoljno digresije niti obeshrabrujuće po svaki zamisliv zaplet kao Sternove. Neko bi mogao da kaže da je Perićev pogled na književnost elitistički. Bilo kako bilo, to je pogled koji danas ne stoji baš najbolje, a još gore stoji kada su u pitanju rezultati prodaje (čega je Perić, naravno, svestan). A šta će biti sutra? Šta je potrebno književnosti, možda je zaista najbolje da nam kaže ona sama – sigurno je svakako da joj nisu potrebni nikakvi konačni odgovori, odgovori koji ni u samom životu nisu mogući.
