U poslednje vreme, police knjižara prilično su pune priča o ljudima koji su se „izvukli“ iz radničke klase u kojoj su rođeni, da bi sada, u svom odraslom dobu, kao renomirani pisci, univerzitetski profesori ili kulturni radnici, pokušali da se „pomire“ s roditeljima s kojima ih više ne povezuje ništa osim prošlosti. Mislim, naravno, na niz pisaca autofikcije, francusku trojku koju čine Annie Ernaux, Didier Eribon i Edouard Louis. U Jednoj ženi, Ernaux se nazvala „klasnim neprijateljem“ svoje majke, dok Eribon u Povratku u Reims govori o „klasnom sramu“ kao o većem tabuu od srama homoseksualca. Klasni sram i klasno neprijateljstvo prema sopstvenim roditeljima upravo i motivišu ove autore na pisanje progresivnih književnih dela, ironično ih još više udaljavajući od onih kojima, pomalo paternalistički, nastoje da se približe tako što istražuju sociološke i političke okolnosti koje su ih formirale. U romanu 3000 eura Thomasa Mellea, s druge strane, za junaka imamo mlađeg muškarca koji, u sistemu koji se ponosi svojom sposobnošću da omogući vertikalnu prohodnost, simbolički funkcioniše kao – kolateralna šteta, statistička greška, naprosto, onaj koji nije uspeo u onome u čemu je, po svim kriterijumima, trebalo da uspe.
Honorar za pornografiju
Melleov roman nije autofikcija, što ne čudi, budući da govori o onima koji nisu dospeli u poziciju koja bi im omogućila resurse potrebne za promišljanje društvenog determinizma, mada ih Melle svejedno prikazuje kako promišljaju, a mi shvatamo da je potreba za samorazumevanjem nekada privilegija, a nekada nužnost. 3000 eura ima neku vrstu srećnog kraja, ali to nije „srećan kraj“ koji žive Ernaux, Eribon ili Louis. Anton i Denise, propali student prava s rastućim dugovima i samohrana majka uvučena u pornoindustriju kako bi preživela, doživeće neku vrstu produžene epifanije kao odgovor na pitanje kako su dospeli tu gde jesu, no Melle se postarao da budemo svesni kako nikakva epifanija ne može da nas izvuče iz dugova. Kao literarni uradak, roman 3000 eura nije naročito inovativno delo, struktura je organizovana oko upoređivanja Antonove i Denisine situacije, do te mere da se njih dvoje, svako u svom danu, „u isto vreme“ približava zgradi, ili posećuje frizera. Trik da iznos koji Denise treba da dobije kao honorar za glumu u pornofilmu nije 3000 evra, koliko iznosi Antonov dug, već 3200 evra, ne uspeva da ove paralelizme, ili pak čitav roman, učini manje tendencioznim – reč je o društveno važnoj temi kojoj su podređene sve formalne odlike romana. Napisan u prezentu i fokusiran na pitanje šta će biti dalje – hoće li se Anton izvući (ili ubiti), hoće li Denise dobiti pare (ili će je neko prepoznati na ulici), roman funkcioniše kao dinamična (filmska) akcija, donekle u duhu Rekvijema za san (imamo u knjizi i scenu kada Anton i prijatelj „nose komodu niz cestu“), a takođe formom i ideološki podseća na film Erica Gravela Full Time (2021) o još jednoj samohranoj majci koja rizikuje siguran posao kako bi, usred štrajka radnika javnog prevoza, pokušala da dobije neki bolje plaćen i lakši.
Kao literarni uradak, roman 3000 eura nije naročito inovativno delo, struktura je organizovana oko upoređivanja Antonove i Denisine situacije, do te mere da se njih dvoje, svako u svom danu, „u isto vreme“ približava zgradi, ili posećuje frizera
Pitanje krivnje, i razrješenja
Zašto Anton, koji je, za razliku od Denise imao šansu, nije uspeo? O genezi situacije i jednog i drugog stičemo sliku postepeno, tokom čitavog romana, ali preciznog odgovora nema, jer on, jednostavno, ne postoji. Saznajemo da je Anton, kao i Denise, (bio) radničko dete: „ali ta blještava gimnazijska matura i započeti studij prava otrgli su ga od njegove vlastite klase i – što zapravo? Uzdigli ga na drugi socijalni nivo? Lansirali ga prema nezaustavljivom usponu? Ne, ostavili su ga da visi u neodređenom, nigdje ga stvarno ne prizemljujući.“
Tekst se, kao i sam Anton, koleba između okrivljavanja i oslobađanja od krivice, jer je to još jedno pitanje na koje nije moguće dati odgovor. Antonova majka pati od depresije; kada ju je ostavio dečko, „tada još ni desetogodišnji Anton opet [je] morao skrbiti o njoj.” A ipak, žena Antonovog dobrostojećeg prijatelja sa studija Hermanna, Catrin, dok govori kako ona i njen muž ne mogu Antona „beskrajno izvlačiti iz govana,“ kaže: „tu se radi i o odgovornosti.“ Anton, kao i čitalac, zna da je i ona u pravu. Anton je radio kao taksista, zbog jedne nepromišljene vožnje s alkoholom u krvi izgubio je dozvolu, i onda počeo da pije i pozajmljuje novac. Ta „faza“ trajala je samo jedno leto, ali, bez zaleđa, Anton nema 3000 evra, već, upravo zbog toga što ih nema, ima samo sve veće i veće kamate. U romanu se insistira na činjenici da naslovni iznos može biti veoma mali ili veoma veliki, već s obzirom na to iz koje se perspektive posmatra, što doprinosi utisku da čitamo jedan literarno efektno uobličen katalog socijalne nepravde. U istom duhu je rečita scena u kojoj Anton, u poseti Hermannu i Catrin, pregladneo, jede kuskus s graškom i povrćem osećajući se kao da je „preživač,“ a to jer je Catrin u međuvremenu postala veganka, pa u kući nema druge hrane. Socijalna nepravda odlika je društva spektakla – i Anton i Denise gledaju zabavne ali anestetizirajuće TV-emisije i imaju svoje omiljene voditelje, oboje razmišljaju o nepotrebnosti većine proizvoda u supermarketu (u kome Denise i radi) i poniženju koje shopping za namirnicama znači, o istovremenom obilju i nedostatku. Posledica svega je, naravno, i poslovična „nemogućnost komunikacije“, pa je veza koja se razvija između dvoje protagonista puna uspona i padova, ili jednostavno ćutnje i nerazumevanja, straha od bliskosti.
Jesu to sada i pornozvijezde postale malograđani?
Mada je njegova forma tendenciozno podređena društveno angažovanoj temi (tekst je, praktično, on a mission), roman 3000 eura nije ideološki simplifikovan, kako se možda moglo očekivati. To je očigledno već i zbog toga što pitanje Antonove krivice ostaje otvoreno, ali Melle je suptilan i u pripisivanju krivice generalno. Mada se na činjenicu da o Antonovoj ličnosti treba da prosuđuje dužnički sud gleda s fukoovskim neodobravanjem, iz romana izostaje moralistička „pravdoljubivost“ karakteristična za pomenute pisce autofikcije. Kako kaže Anton: „Ne vjerujem ni u to da se na kraju pretvaramo da je sve bolesno zapravo normalno, a normalno zapravo bolesno.“ A kada, u sudu gde je u vreme nacista suđeno Jevrejima, pomisli kako je to isti „aparat“ koji je sada usmeren protiv njega, momentalno se posrami – Anton ne želi da morališe, on samo želi da ga tretiraju sa manje paternalizma, a više iskrenog razumevanja.
Mada je njegova forma tendenciozno podređena društveno angažovanoj temi (tekst je, praktično, on a mission), roman 3000 eura nije ideološki simplifikovan, kako se možda moglo očekivati
Greši li Catrin što ne želi da svojom i muževljevom ušteđevinom isplati Antonov dug? Kada, pri kraju romana, Denise sretne ženu s kojom je glumila u filmu, ova joj kaže kako pohađa dopisne studije ekonomije jer želi da jednog dana kupi kuću. „I onda samo još family,“ završava žena, a kada Denise prokomentariše da je to „super,“ ova joj kaže da je to zapravo samo „normalno, svi to žele.“ Denise se pita: „Jesu to sada i pornozvijezde postale malograđani?“ Ova cinična misao pripisana je Denise, ali jasno je da kroz nju progovara autor. Sama Denise poželeće da svoj honorar preusmeri ka Antonu, ali ipak će se zaustaviti, shvativši da joj realnost tako nešto ne omogućava. Je li Anton (ili pak Denise) potencijalno svako od nas? 3000 eura nam govori da, teoretski, jeste, ali da verovatnoća nije u svim slučajevima jednaka.
