Portal za književnost i kritiku

Autofikcija i automitologizacija

Copywriting tradicije

Zbirka dobrih priča “Nemoj ići u Anderlecht” ponikla je iz, sada već tradicije, autofikcije, ali je, gledano u cjelini, nije ničime inovirala.
Srđan Gavrilović: “Nemoj ići u Anderlecht”, V.B.Z., Zagreb, 2022.
“Anderlecht“ ne otkriva dosad neviđene literarne teritorije, štaviše, ova knjiga se pojavljuje u jednom trenutku relativnog zasićenja upravo pomenutim temama i formom.

Nemoj ići u Anderlecht mostarskog autora Srđana Gavrilovića još je jedna autofikcija koja se pojavljuje u regionalnoj književnosti u poslednje vreme. Detalji iz biografije autora i junaka/pripovedača – ich-forma, emigracija iz Bosne u Belgiju, srednja likovna škola, pokušaji pisanja – jasno ukazuju na to da je junak zbirke sam autor. Zbog valjarevićevske orijentacije na pisca u pokušaju koji ne ispušta pivo iz ruke, kao i zbog toga što se radi o zbirci koju isti junak i doslednost radnje strukturalno približavaju romanu, Gavrilović je blizak Pričama o Adamu Lazara Pavlovića (Enklava, 2021), ali ključna razlika je u momentu odlaska u inostranstvo, zbog kojeg Gavrilovićev junak ima nešto zajednično s Itakama Benjamina Bajramovića (Buybook, 2020), jednom od najdepresivnijih knjiga objavljenih u regionu u skorije vreme (nije u pitanju autofikcija). Anderlecht ne otkriva dosad neviđene literarne teritorije, štaviše, ova knjiga se pojavljuje u jednom trenutku relativnog zasićenja upravo pomenutim temama i formom. Gavrilović, dakle, piše u okvirima vrlo konkretne tradicije autofikcije, a pitanje je na koji je način ta tradicija prisutna u njegovom delu.

Odjeci nebačene bombe

Možda je Gavriloviću i Bajramoviću ustvari zajednička Bosna iz koje Gavrilovićev junak odlazi, a iz koje Bajramovićevi junaci (ne) žele da odu. Prva priča Anderlechta, „Ramazanska noć“, predstavlja nam junaka u trenutku prije odlaska i ocrtava razloge tog odlaska. Ova priča verovatno je i najbolja priča zbirke. Dok na vidikovcu ispija pivo, našem junaku se pridružuje Rom Ramo koji je izgubio sina u saobraćajnoj nesreći. Počinilac je „sin lokalnog nasilnika“, koji, naravno, nije kažnjen. Pripovedač se priseća svog života u Bosni (mamurne „skitnje bljuzgavim ulicama kojima su strugali posljednji tramvaji. Magla i beznađe.“) i komentariše Raminu sudbinu: „izgubio si kako je i suđeno.“ Ramo je pošao s bombom na kuću ubice svog sina, ali je na kraju odustao. Pripovedač dodaje: „tješio sam ga prigušenim gnjevom i slušao kako u njemu odjekuju nebačene bombe.“ Poetski stil očigledan iz ovih nekoliko primera karakterisaće i ostatak zbirke, isto kao i pijanstvo i susreti s lokalcima i njihovim sudbinama. O samom junaku/pripovedaču, mi ćemo saznavati najviše preko detalja, retki su pasusi poput onog pri kraju zbirke, u priči „Juliette“, kada nam on o sebi govori direktno („sve teže sam podnosio blokadu u pisanju,“ itd.). Ali upravo su detalji, često dati usput, od presudne važnosti, kako za karakterizaciju junaka, tako, naposletku, i za kvalitet čitave knjige.

Logično pitanje je – odjekuju li i u našem neimenovanom junaku nebačene bombe, da li je i on „izgubio“? Svakako, celodnevno pijenje piva i potucanje po malim belgijskim gradovima o trošku devojke koja je tamo na doktorskim studijama, govore da jeste. Čitav pripovedačev diskurs implicira nekakvu neodređenu tragediju. Iako, kako saznajemo, ima oko 27 godina, on govori kao da je mnogo stariji: pominju se dobri drugovi „s kojima sam godinama harao po kafanama,“ uspomene i kako bi „volio da se nekih stvari i ne sjećam,“ te „napuštene ambicije.“ Aluzija ili direktnog referisanja na pijanstvo, sadašnje ili prošlo, znatno je više nego što je potrebno za karakterizaciju, gotovo kao da je naknadno, u već napisan tekst, dodavano kao element koji bi radi efekta trebalo da bude prisutan na svakih nekoliko stranica. Ali zašto je zapravo naš junak u permanentnoj krizi? Pri kraju knjige, on pominje „(…) slike rastrgane prošlosti i izgubljene vjere. Iza mene je nemiran period. Izmučen sam uspomenama. Mnogo togo izdešavalo se u manje od godinu dana.” Ali, šta? To je ono što nikada zaista ne shvatamo, dok ovakvi komentari istovremeno ukidaju mogućnost preispitivanja Weltschmerza kao stanja ničim zaista izazvanog.

Prva priča možda bi, uz čitalačku volju, mogla diskretno da ocrta genezu junakovog depresivnog karaktera. Drugim rečima, objašnjenje bi moglo da bude, kao i kod Bajramovića: Bosna. Ali, u slučaju Anderlechta, problem postoji negde drugde: diskurs i sadržina koju diskurs pokušava da predoči kao da su u nekakvom nesaglasju. Jedna „crvena zastavica“ već je i prethodno pomenuto insistiranje na pijanstvu, kao, uostalom, i ton većeg iskustva nego što ga godine (ili pak doživljaji, oni za koje mi čujemo) opravdavaju. Da ne komplikujem dalje: u Anderlechtu, problem je preterana automitologizacija. Ono što se predstavlja kao patnja, taj reckless abandon, previše je samodopadno da bi bilo uverljivo, čak i u ovoj tradiciji kojoj knjiga pripada.

Da ne komplikujem dalje: u Anderlechtu, problem je preterana automitologizacija. Ono što se predstavlja kao patnja, taj reckless abandon, previše je samodopadno da bi bilo uverljivo, čak i u ovoj tradiciji kojoj knjiga pripada

Junak pred kojim se otvaraju sva vrata

Automitologizacija je usađena u sadržinu i ton ove knjige jednako kao i u strukturu pojedinačnih priča. Pomenula sam da je prva priča ujedno i najbolja. Treba napomenuti: nijedna nije loša. Problem nastaje kada se čitaju zajedno. Uprkos različitim mestima radnje, čija egzotičnost zbirci daje njen putopisni element, priče se razvijaju na isti način, a implicitna poenta uvek je ista: naš junak/pripovedač previše je cool za sopstveno dobro – ali to nije uvek za njega baš ni tako loše. U prvoj priči, on je prikazan kako razgovara s pripadnikom marginalizovane nacionalne manjine. U sledećoj, njega na ulici pokupi senilna baka kojoj liči na poginulog unuka; iz nekog razloga, on pođe s njom kući umesto da nastavi gde je krenuo, i strpljivo sačeka da mu ona napravi večeru. U priči pod nazivom „U samostanu“, on odlazi na izložbu i po samostansko pivo; stiže pred zatvaranje, ali monah ga ipak pušta da uđe; izgubi se i bude zaključan, da bi potom naišao na monahe dok večeraju; jede sa njima, i na kraju pomogne u fizičkom poslu, a čak bi i pivo sa sobom odneo, samo da se ono tu i dalje pravi. U priči „Victoria“, on dolazi do starog bioskopa, čiji nekadašnji radnik, rekavši prvo da se bioskop ne može posetiti, ubrzo ipak vodi junaka na turu, i to odbivši ponuđeni novac. Jednostavno, našem junaku sve se i u praktično svakoj prilici „otvara“, on uvek kao da ima poseban tretman, a ova činjenica ne samo što pokreće, štaviše, omogućava radnju, već neprestano oblikuje njegovu ličnost pred očima čitalaca kao spontanu i neposrednu.

Recimo da se ovaj postupak može shvatiti kao način da se radnja povede i struktuira. Uostalom, šta i ako je naš junak spontan i neposredan? Ali marginalni detalji – a poznato je da se s margine centar često bolje razume, odnosno, ruši – razbacani po tekstu isto onako pažljivo i pomalo umetno kao aluzije na alkoholizam, pokazuje da je čitav tekst jedna konstrukcija karaktera bez pravog ironijskog odmaka, a kamoli humora, koji bi junaka učinili istinski zaobljenim. Kada, u priči o samostanu, on na putu ka toaletu „glasno raskopča“ šlic već na pola hodnika, ovo bi moglo biti smešno. Ali, nije, to je samo još jedan detalj u ovoj slici koja počinje da deluje previše pomno konstruisano, a premalo autentično – a valjda je u redu da od autofikcije valjarevićevskog tipa očekujemo neku „autentičnost“.

Evo jedna kratka scena iz kluba: nepoznata devojka merka pripovedača, a potom mu priđe i nešto kaže; on je ne razume, ali ga ona ipak poljubi, potom ode; muškarci s kojim je prethodno stajala ugase mu cigaretu na zapešću (pretpostavljamo da su to oni, ali, čak i da nisu…). U priči „Koncert“, pripovedač daje svoj sendvič „dječijim rukama“ koje prose. U drugim prilikama, čitamo kako mu konobarica namiguje, kako mu nepoznata devojka zabrinuto dodaje vodu, kako mu devojčica donosi parče torte dok on u lokalu sedi pored grupe koja nešto proslavlja. A na kraju priče o starom bioskopu, u poslednjem pasusu, junak je opet u centru grada, gde neki Estonci sviraju na ulici. „Prodavali su CD svog benda. Trebala im je lova da nastave turneju. Imao sam onih dvadeset (eura), ali nisam im mogao sve dati. U marketu sam kupio četiri Cristala i usitnio. Otvorio sam im po pivo i dao nekoliko kovanica.“ Mada bi se neki od ovih detalja činili neuverljivim i na nivou pojedinačne priče (čemu taj završni pasus s Estoncima?), recimo da u pojedinačnim pričama oni ipak kako-tako funkcionišu, makar kao elementi karakterizacije atmosfere. Ali zajednički efekat svih ovih nagomilanih manifestacija spontanosti i neposrednosti, ili pak dokaza gotovo neodoljive „harizme“ našeg junaka, naposletku je samo – cringe, a potencijalno sasvim pristojne priče počinju da deluju kao „lovačke priče“.

Zajednički efekat svih ovih nagomilanih manifestacija spontanosti i neposrednosti, ili pak dokaza gotovo neodoljive „harizme“ našeg junaka, naposletku je samo – cringe, a potencijalno sasvim pristojne priče počinju da deluju kao „lovačke priče“

Junak koji se shvaća preozbiljno i naivno

U već pomenutoj priči pod nazivom „Juliette“, junak zbirke, tumarajući periferijom Namura, nailazi na muškarca koji peca. Kada ga upita da li je grad uvek tako prazan, muškarac odgovara da je tog dana sahrana devojčice Juliette koja se utopila u reci. Neimenovani junak odluči da prisustvuje obredu u crkvi, u skladu sa svojim već dobro poznatim pikarskim metodom kretanja kroz Belgiju, zemlju koja se, suprotno našim očekivanjima, čini zemljom prijateljskom i rasterećenom gotovo kao da je na Balkanu. Kada povorka krene na groblje, on ponovo sreće ribara, koji mu ponudi da ga poveze, opet u već poznatom maniru toka radnje u Anderlechtu. Na groblju, ribar pokaže na grob u kome je navodno sahranjen njegov otac. Naš junak ga pita da li to znači da je i on, kao i Juliette, u stvari iz bogate porodice. Ribar odgovara da je „izostavljen iz oporuke,“ a pripovedač komentariše: „povjerovao sam mu, šta sam drugo mogao.“ Ova rečenica mogla bi, ironično, da posluži kao moto samih čitalaca u susretu s ovom knjigom autofikcije. Verujemo, jer šta drugo možemo?

Uprkos zanatskom umeću da složi priču, Gavrilovićevo pisanje na momente ipak deluje kao copywriting tradicije: malo pijanstva, malo priča marginalizovanih stranaca, još malo pijanstva. Nedostaju samo ljubavne avanture (mada ih ima u naznakama), logično, jer je pripovedač u Belgiji kod devojke, koja ga pritom izdržava, kako sam napominje – tema vrlo zanimljiva, ali se i njoj pristupa samo iz perspektive automitologizacije. Ali ovaj copywriting nije naročito dobar, zbog toga što je previše očigledno šta želi da postigne. Već i uporno insistiranje na činjenici stalnog ispijanja alkohola pokazuje da je junak/pripovedač samom sebi i dalje previše zanimljiv da bi bio istinski cool, a očigledno je to karakterizacija ka kojoj se stremi. U određenom smislu, Nemoj ići u Anderlecht primer je, čini se neosvešćeni (uprkos tome što se Valjarević dvaput u knjizi pominje), onog life imitates art pretočenog „nazad“ u umetnički tekst, čime kao da postaje, platonovski rečeno, dvostruko udaljen od „istine“, odnosno, autentičnosti. Kada pročitamo kako je junak „jednog američkog seronju prije nekoliko godina (…) raspalio preko nosa kad je rekao da su žrtve rata u Bosni ništa naspram onih iz 9/11,“ i sama ova provokacija je previše samodopadna da bi nam išta značila. Jednostavno rečeno: on deluje kao da se hvali, a tekst o ovoj činjenici ne pokazuje nikakvu svest. Gavrilovićev junak shvata sebe previše ozbiljno i previše naivno istovremeno, nekritički. Čak i kada se „glupira“, on nikada stvarno ne ispada budala (za razliku od Pavlovićevog Adama), pa sve počinje da deluje kao poza. Na formalnom nivou, to se manifestuje nepotrebnim ponavljanjima, karakterizacijom koja se u stvari ne razvija, i literarno neuverljivim i suvišnim detaljima. Nemoj ići u Anderlecht prerada je tradicije pre nego njen „autentični izdanak“ – a svakako nije ni njena ironična subverzija, što bi danas takođe bilo moguće, ako ne već i poželjno.

Dunja Ilić urednica je i kritičarka iz Kikinde. Završila je opštu književnost i teoriju književnosti u Beogradu, kao i master studije književne i kritičke teorije na Karlovom univerzitetu u Pragu. Redovno piše za portal Booksa.

Danas

Otvorene prijave za Culture Moves Europe

Projekt Culture Moves Europe namijenjen je umjetnicima i kulturnim profesionalcima koji rade u sektorima glazbe, književnosti, arhitekture, kulturne baštine, dizajna i modnog dizajna, likovne umjetnosti i izvedbenih umjetnosti te se njime potiče međunarodna suradnja. Prijaviti se možete do 31. svibnja!

17. Subversive festival

17. izdanje SUBVERSIVE FESTIVALA održat će se od 20. svibnja do 8. lipnja. Novi „majski šušur“ uz raskošno festivalsko izdanje uz četrdeset dokumentarnih i igranih filmskih naslova, brojne panele, predavanja i promocije knjiga, tri izložbe, multimedijalna događanja te gostovanja brojnih svjetskih intelektualaca, filmaša i aktivista, sve uz ovogodišnju festivalsku temu ŽIVJETI BEZ KAPITALIZMA.

Raspisana Književna nagrada Predrag Matvejević 2024.

Portal Radio Gornji grad (Gornjogradski književni festival), Kulturno informativni centar u Zagrebu i Suzana Matvejević, uz potporu grada Zagreba, podršku hrvatskog PEN-a i medijsko pokroviteljstvo radija i časopisa Nacional, raspisuju Književnu nagradu Predrag Matvejević za 2024. godinu.

Panonski festival knjige

Festival nudi raznolik program za sve uzraste uključujući predstavljanje knjiga i razgovore s autorima, radionice za djecu i odrasle, izložbe te druge kulturne i edukativne aktivnosti.
Program će se odvijati u dvorani Gradski vrt Osijek od 22. do 26. svibnja!

Izdvojeno

  • Tema
  • Izdvojeno
  • Tema
  • Izdvojeno
  • Tema
  • Izdvojeno
  • Tema
  • Izdvojeno

Programi

Najčitanije

  • Iz radionice
  • O(ko) književnosti
  • Glavne vijesti
  • Kritika
  • Proza
  • Glavne vijesti
  • Iz radionice
Skip to content